VIDLJIVI HORIZONT

Paulo da Kosta

VIDLJIVI HORIZONT

Masline i hrastovi pro[ara]e pejsa`. Ne]emo uneti vetar u tu sliku. Umesto toga, zapali]emo plamsavo sunce, [to ]e pejsa` na~initi grimiznim a linije horizonta nejasnim, u skladu sa ju`nja~kim uspomenama. Zakr`ljala `u]kasta trava po~iva]e bez pokreta. Podsta]i ]emo gavrana da grakne i probije ti[inu. Postavi]emo troje malih pastira ispod hrasta, nale\u[ke, i nazva]emo ih Lusija, @asinta i Fransi[ko. Zbog pastorale, kao i zbog literarne koherentnosti, okru`imo ih stadom ovaca. Ovce su od sporednog zna~aja za pri~u, ali mogu da postanu manja povratna simboli~na tema. Ho]emo tananost u karakterizaciji. Pastire ]emo prikazati kao siromahe, kako dele masline i veknu ra`enog hleba.

Pastiri su mladi. Lusija, najstarija me\u njima, jedva da je vi[a od od rogova najstarijeg ovna. Dane provode zabavljaju]i se u senci, izmi[ljaju]i hiljadu igara, kotrljaju]i se preko pokriva~a od `ireva prosutih preko tla. U isku[enju smo da u sliku uvedemo gazdu, kome se stomak preliva preko belih pantalona zahvaljuju]i decenijama neumerenosti, ali onda rizikujemo da upadnemo u zamke melodrame ili, jo[ gore, kli[ea. Ograni~imo se, stoga, na pastire i dopustimo im da vode pri~u onako kako to samo deca mogu da urade.

Sunce, visoko na nebu, nagoni svakog `ivog stvora da pora`i uto~i[te senke. Ovce se u malim grupama okupljaju ispod hrastova. Vru]ina je nepodno[ljiva, pa ~ak i mu[ice dremaju na granama maslina. Deca dokraj~uju ra`eni hleb i zabavljaju se lenjo pljuckaju]i ko[tice maslina na okolne ovce. Vodom iz tikvi popunjavaju preostalu prazninu u stomacima. Pod `arkom te`inom sunca samo disanje predstavlja izuzetan napor. Deca le`e na le\ima, koriste]i ovce kao jastuke. Kroz rupe u li[]u gledaju u nebo i tra`e an\ele u oblacima. Tog popodneva Lusija prepoznaje arhan\ela Gavrila u nebeskim visinama. Otkriven, an\eo mora malo da se nagovara da bi stupio u razgovor sa decom.

"Arhan\ele Gavrilo, za[to tako nepokretno le`i[?"

Arhan\el uzdahne, jedva pomeriv[i list.

"O… deco, odmaram se, umoran od lutanja nebom u potrazi za ~istim duhom koji je voljan da ~uje re~ na[e Gospe. Znate li vi nekoga?"

Deca razmenjuju zbunjene poglede i sle`u ramenima. Onda Fransi[ko, najmla\i me\u njima, progovara.

"Probaj u zelenoj ku]i preko brda, gde `ivi ~ika Oslavo. Tetka ka`e da je on svetac od starca."

Prolazi vreme.

Sun~ev bljesak malo popu[ta. Ovce po~inju da se kome[aju. Klepet zvona na ovcama hipnoti[e pejsa`. Deca ostaju ispod hrastovog suncobrana. Vreme staje. Spolja[nji svet ne prekida obrasce pejsa`a i zvona koji se ponavljaju.

Na kraju dana, deca se zateknu u potpunom mraku i boje se da se vrate ku]i. Boje se [upljeg mraka, njegovog hladnog daha, toliko opipljivog, da ga ose]aju na obrazima. Uvereni su da ]e ih mrak progutati onog ~asa kada iskora~e ispod hrastovih grana koje ih [tite. Bezbedno di[u uz drevno lice njegovog naboranog stabla.

"Bezbedni smo ispod hrasta, zar ne? D`inova usta ne mgou da se podvuku pod drvo, je l’ tako?" pita mali Fransi[ko.

"Tako je. Probu[ilo bi mu usta kao [to ~a~kalica probu[i me[inu za vodu",

potvr\uje Lusija. @asinta i Fransi[ko se nervozno nasmeju.

"Ovce ]e le]i da spavaju i ~udovi[te ]e misliti od njih da su pramenovi trave", mrmlja @asinta.

Prime]uju treperenje udaljenih svetla i veruju da su to hiljade o~iju stra[ne zveri. Stisnutih dlanova, padaju na kolena. Podra`avaju `arku predanost svojih roditelja, koji se mole u sred zimskih oluja koje tresu posu\e na [poretu i obaraju ~a[e na drveni pod: "Zdravo, Marijo…" Gre[ili su i jo[ jednom su upozoreni na svoje prekr[aje.

Deca zavr[avaju molitve i blagosilju se.

"Sve ]e biti u redu", Lusija, koja bi i sama zaplakala, te[i najmla\eg. Prise]a se re~i svoje tetke, njenog o[trog prsta koji u vazduhu ispisuje pretnju: "Mora[ da brine[ o malima sada kada si velika devojka. Ne sme ni[ta lo[e da im se desi, ina~e…"

"Na[a Gospa ]e nas za[titi od zla", nepotrebno glasno govori Lusija, da bi tako poverovala svojim re~ima. Rukama obgrli decu i dopu[ta im da bri[u noseve o njene rukave.

"Kako mo`e[ da bude[ toliko sigurna da nas Gospa [titi? Mi smo tako mali. Ona jedva mo`e da nas vidi me\u mno[tvom ljudi na svetu."

"Ne bojte se, maleni. Ona je ovde s nama, gore na grani." Lusija pokazuje nagore, u [uplju tminu. Maleni malo podignu glave i za[kilje da bi bolje pratili smer njenog prsta.

"Ne mogu da je vidim", `ali se @asinta.

"Ni ja."

"Kad biste prestali da jecate, videli biste je. Kako ]ete da vidite Gospu kroz zavesu od suza?"

Maleni bri[u o~i.

"I dalje je ne vidim", `ali se Fransi[ko.

"Naravno da je ne vidi[. Je l’ misli[ da ]e se Gospa pokazati nekome sa prljavim i balavim licem?" grdi Lusija.

Svetla se pribli`avaju. ^uje se `amor. Maleni uzvikuju da je to re`anje ~udovi[ta. Ponovo po~inju da pla~u, [to poja~ava Lusijin strah.

"Morate da budete tihi. ^udovi[te mo`e da nas prona\e. Osim toga, treba da ~ujem [ta Gospa ima da nam ka`e."

@asinta i Fransi[ko za]ute na tren. Posmatraju kako Lusija gleda nagore i povremeno klima glavom.

"{ta ka`e", Fransi[ko cima Lusijinu ruku.

"Ne prekidaj. Re]i ]u vam kada Gospa zavr[i." Lusija uzdi[e, zahvalna za ti[inu, i jednoj njenoj suzi je dozvoljeno da se iskrade.

"Vi[e ne gleda[ gore. {ta je Gospa rekla?" Fransi[ko je vu~e za rukav.

"Da. Da. Na[a Gospa mi je rekla da vodi ljude koje je poslala da nam pomognu. Skoro ]e oni da stignu."

Fransi[ko se nasmeje prvi put otkad se nebo smrklo. Gleda uz deblo, tamo gde se Gospa nalazila, i pita: "Kako ona izgleda?"

"Ima veoma glatku ko`u, rumene obraze. Iz osmeha joj zra~e lepota i mir."

"Kako je bila obu~ena?"

"Tamnoplavi ogrta~ pun sjaja. Sa njenih sastavljenih dlanova visila je brojanica od kristala."

@asinta i Fransi[ko zadivljeno gledaju u kro[nju drveta i svetlucavo nebo. Zaboravljaju na `amor ~udovi[ta koje se pribli`ava.

"Deco! Gde ste se sakrili?"

Glas njihove tetke podi`e se iz mraka.

"Tetka, Lusija je razgovarala sa Gospom! Razgovarala je sa Gospom", vi~e Fransi[ko dok tr~i u ruke svog spasioca.

Vrati]emo decu bezbedno ku]i, polo`i]emo ih u toplinu njihovih le`aja. {apatom ]emo im po`eleti lakuno]. Navu]i]emo zavesu od oblaka preko no]i, pogasi]emo zvezde, u]utka]emo vetar i gavranove. Dove[]emo pri~u do kraja.

Ne]emo mo]i da spre~imo da se kuga, bubonska groznica, pro[iri zemljom. Mnogi ]e stradati, uklju~uju]i dvoje od pastira. Vremenom ]emo prihvatiti da ne mo`emo da spre~imo ljude da se okupljaju oko svetog hrasta, mesta ~udesnih pojava, da ne mo`emo da spre~imo duboko religiozne da podignu svetili[te. Na[e majke, uglavnom one, krenu]e na hodo~a[]a, nekih godina pe[ke, nekih godina na kolenima. Na[i `ivoti ]e biti dotaknuti, bi]e promenjeni. Gavranovi ]e se vratiti po svojoj volji. Pri~a ]e dobiti krila i vinu]e se preko vidljivog horizonta ovaca, hrastova i maslina koje smo stvorili.

S engleskog preveo

David Albahari