VRT SNOVA

Paulo da Kosta

VRT SNOVA

Felismina Alves je ugledala siluete na rubu padine i, da ve] nije bila upozorena o njihovoj nameri da je posete te nedelje, mogla je da pomisli da su to divlje zveri. Ali ne. Bila je spremna. Ne]e nikome zalupiti vrata, ~ak ni njima.

U sve gu[]em sumraku Felismina je iseckala poslednju [argarepu. Crni i beli luk su ve] cvr~ali u loncu sa supom. Taj zvuk kao da se nadmetao sa cvr~cima koji su se ogla[avali iz livade naspram njenog kuhinjskog prozora. Felismina je [irom otvorila sve prozore. Pozvala je slaba[an [apat vetra unutra, me\u kre~ne zidove, i vetar je pomeo zaostale `eravice vrelog vazduha. No[ene povetarcem, tra`e]i uto~i[te me\u zidovima ili mo`da privu~ene mirisom slatkog testa koje se hladilo na stolu, ku]u ispuni[e muve. Felismina ise~e kelj u duge trake i ubaci ih u lonac zajedno sa repom. Me[avina zelene i narand`aste boje, gorkih i slatkih ukusa, je kr~kala, oboga]uju]i njenu supu. Zatim Felismina ise~e krompir, prate]i pogledom obli~je vuka koji je prelazio preko jaruge. Za[ti]en senkama, vuk se obazrivo pribli`io potoku u `elji da ugasi `e\. Tada se trgnuo, osetiv[i miris silueta u vazduhu, i Felismina vide kako be`i me\u senke.

Kucanje na vratima.

"Dobro ve~e. Jeste li vi Felismina Alves?"

"Da, u\ite. {ta vas dovodi na moja vrata?" Felismina ponudi [amlicu go[]i i detetu koje je bilo s njom. Ona sede na panj.

"Re~ svemogu]eg Boga."

Felismina osmotri svoju zadihanu go[]u. Njena nekad neuprljana haljina bila je ugurana izme\u kolena, otkrivaju]i izgrebanu golenja~u. Komadi]i listova i trave gnezdili su se u njenoj slabo ofarbanoj kosi. Tragovi prljav[tine videli su se na kukovima, tamo gde je brisala ruke. Felisminina go[]a nije predstavljala nebeski prizor. Naprotiv, izgledalo je da njena uznemirena du[a hitno tra`i spas. Njena k]erka, koja je imala isti pr]asti nos, []u]urila se uz majku da bi se sakrila ispod njene ruke. Jadno stvorenje je bilo upla[eno kao novoro\eno pa~e.

"Izvinite [to dolazimo ovako kasno. Izgubili smo usku stazu. Nikada ne bih pomislila da neko `ivi ovoliko daleko od ostalih."

"Va`no je da ste bezbedno stigli", re~e Felismina, bri[u]i ruke o crnu kecelju. Dodala je u istom dahu: "Ho]ete li malo supe?"

"Da, molim vas, divno miri[e!" @enin nos se krivio u nastojanju da oseti miris maslinovog ulja.

"A svako ko popije tanjir supe, dobi]e slatke rezance posle toga." Felismina namignu detetu.

Dete nije pomeralo pogled sa usijanog uglja koji joj je pru`ao utehu.

"Slatki rezanci! Veoma ste ljubazni." @ena za[kilji oko sebe, poku[avaju]i da utvrdi kako ku]a izgleda. "Izgleda da vam mrak ne smeta."

"Navikla sam na njega jo[ odavno. Mrak nije toliko crn kada se na[e o~i prilagode." Felismina zahvati kutla~u punu supe.

"Ne bi mnogo ko[talo da se ovde dovede struja. Otvorio bi vam se ceo novi svet. Fri`ider, televizor, ~ak i ma[ina za pranje ve[a da vam po[tedi promrzle ruke."

Felismina je u`ivala u sumraku. Kada je uvidela da joj slabljenje ostarelih o~iju ne donosi tragediju u njen svakodnevni `ivot, osetila je mir. Sigurno se kretala me\u senkama koje su ispunjavale kuhinju. {ta ]e joj sjaj sijalica? Njeni prsti su ve[to koristili o[tre no`eve, miluju]i uspomenu na hiljadu supa. Njena gola stopala ~itala su drveni pod, izbegavala posudu za vodu i predose]ala ekser koji je nadmeno podizao glavu iznad ostalih eksera.

"Struja?" napokon re~e Felismina, spu[taju]i ka[iku u supu i duvaju]i u paru koja se podizala. "Zvu~ite kao moje najstarije dete kada me poseti za Uskrs sa mno[tvom saveta. Ne, ne treba mi nijedan od tih strujnih poroka. Oni samo donose brigu i jo[ vi[e rada. Bog nam je dao no] sa razlogom. Onda mo`emo da ostavimo zemlju na miru i da budemo jedni s drugima."

No]u, dok se rosa skupljala na njenim krstima, Felismina je zanela; u senci materice nosila je svoju decu. Izgubila ih je na dnevnoj svetlosti, uzimao ih je grad, kao u njenoj bujnoj i plodnoj ba[ti u kojoj je seme klijalo u vla`noj, crnoj dubini pre nego [to krene prema suncu. Korenje je ostajalo izvan dometa svetlosti i, godinu za godinom, ra\alo zeleni[. @rtvovanje za usta gladnog sveta.

"Ali radio za slu[anje svetskih vesti i televizor za hitna obave[tenja nisu frivolne stvari. Oni su deo na[ih osnovnih potreba."

"Hleb i voda su na[e osnovne potrebe, draga moja. Pogledajte Arturita, moje najmla\e dete, koji radi do kasno u no] pod tim sijalicama, i `ivot mu se gasi u o~ima. Tek [to se o`enio a ve] ima onoliko sedih koliko je imao moj mu` kada je umro. Nije to dobro. Ali ja previ[e pri~am. Ka`ite mi [ta vas ovde dovodi."

@ena se ispravi i podi`e bradu kao da se sprema za cerominijalni govor.

"Da, da, naravno. ^lanovi na[e crkve pose]uju ljude i donose im istinu o Bogu. Kao [to je sam Isus rekao: Ja sam put, istina i svetlost. Neka bude svetlost. Ja sam samo ponizni sluga Bo`ji, to je sve. Imam i dar za vas." Iz ta[ne je izvadila vo[tanicu umotanu u crkveni pamflet. Medni miris ispuni vazduh.

"Divno. I ja sam tako\e ponizni sluga i obra\ujem ovaj mali ugao Bo`je ba[te."

Ugalj je, pretvoren u pepeo, prestao da [iri ute[an sjaj i prepustio Felisminine goste pomr~ini. Felismini to nije smetalo. U mraku je ponovo nalazila sigurnost. Leti je sedela na travi i udvarala se sazve`\ima. U ma[ti je daleko putovala, odlazila u udaljene svetove, saznavala malo po malo misterije no]i. Uvek se vra]ala praznih ruku iz enigmati~nih neba, bez najjednostavnije potvrde njenih pitanja. Ali stizala je sve`a, a ne kao umorni, iscrpljeni putnik u njenoj kuhinji, natovarena knjigama i pamfletima, koja je stigla sa prostim odgovorima i propovedala univerzalne istine.

"Kao dobri hri[]ani, na[a je du`nost da [irenjem Bo`je re~i spasemo svaku du[u od pakla."

Felismina prinese ka[iku supe ustima i srknu iz nje sa u`ivanjem pre nego [to je odgovorila.

"Vidim, idete od kuhinje do kuhinje i govorite ljudima da krompir treba ise]i na kockice a ne na kri[ke, jer je tako bolje za vas!" Felismina se nasme[i.

Povetarac nasrnu na prozor. Huknu sova. Detetu zacvokota[e zubi.

"Moja k]erka se boji mraka. Mo`da bismo mogli ovo da zapalimo?" @ena je i dalje dr`ala sve]u.

"Ako ]ete se od toga bolje ose]ati, draga moja." Felismina glasno puknu svojim `uljevitim prstima , i pojavi se iskra koja zapali fitilj.

Detetu se ra[iri[e o~i. Jo[ vi[e se []u]urila uz majku, koja poku[a da je ute[i nervoznim osmehom.

Dok se treperenje svetlosti [irilo prostorijom, pospane muve zastruga[e krilima, zavarane verom da se ra\a novi dan. Obletele su oko `eninih glava u kratkom letu, i neke se odmah vrati[e na grede. Druge, privu~ene treperavim plamenom, jedinim izvorom svetlosti, sjuri[e se prema blesku.

Tiho cvr~anje.

U ti[ini, `ene su posmatrale muvu kojoj su se noge jo[ trzale u vrelom vosku.

Felismina prizva sliku svog oca kako luta ku]om u upornoj potrazi za prosvetljenjem, za rajom. U podnevnoj izmaglici, potraga ga je navela da netremice pilji u sun~evu svetlost. {to je sunce svetlije, gu[]a je senka, zaklju~ila je Felismina i `ivela svoj `ivot prema toj meri.

Devoj~ica se zgr~ila kada je za~ula cvr~anje muve u plamenu. Pripila se uz majku, stisla joj ruku. Kroz prozor se ulivala kadenca cvr~aka.

Felismina usta i pokupi prazne tanjire. Isekla je velike komade slatkog testa i poslu`ila go[]e.

"Idemo napolje, devoj~ice", re~e Felsmina i pru`i joj ruku, "pokaza]u ti moj zvezdani vrt."

Dete pogleda u majku, tra`e]i odobrenje. Majka klimnu glavom. Njih tri, sa tanjiri]ima u rukama, iza\o[e napolje. Felismina je klekla, dok su majka i k]erka sele na panjeve i u`ivale u slatkom testu, posmatraju]i kako Felismina sla`e suve borove iglice. Svitac zaigra oko Felismine, ali se udalji ~im prvi plami~ak zaigra u vazduhu.

Plamen za plamenom, vatra se [irila i gutala panjeve. Graciozna lica suncokreta svetlucala su naspram neba. Felismina, koja je sela prekr[tenih nogu na travu, otkinu list kadulje i protrlja ga izme\u dlanova, u[mrkuju]i sladak miris. Ubacila je list u pucketave plamenove i zapevala pesmu o vo`nji preko neba na repu komete. Cvr~ci se pridru`i[e. Huktanje sove ozna~avalo je tempo, a svici su plesali u krug oko njih.

"Vidi tamo, draga moja, to su Mala kola, izgledaju kao kutla~a kojom smo sipali supu." Felismina izvu~e gran~icu iz vatre i za`arenim krajem ocrta oblik Malih kola.

Dete se nasme[i.

"Je l’ vidi[ onu sjajnu zvezdu na samom kraju?"

Dete klimnu glavom.

"To je Severnja~a, no]ni veseljak. Ona ]e svaku izgubljenu du[u odvesti do bezbednog mesta."

"Kako su zvezde tamo dospele?"

Felismina se sme[ila dok je grejala na`uljane dlanove iznad plamenova. Onda prod`ara vatru i podi`e se iskri~avi roj.

Devoj~icine o~i se ra[iri[e, zasija[e od razumevanja.

"Nove zvezde se ra\aju svakog dana, svugde. Penja]e se i penja]e kroz kosmi~ku pra[inu sve dok ne nai\u na deo neba koji im se dopada. I tamo gore, daleko na nebu, ugnezdi]e se me\u galaksijama koje ~ekaju da im se ljudi, `ivotinje i cve]e jednog dana pridru`e."

No]ne zvezde su svemu na Felismininoj livadi dali ne`ne crte pre nego [to dan ponovo izbeli svet. No], kada se grana i sova stapaju, nije mogla da se defini[e. No] u kojoj se kamenje menja u profile divljih zveri i sedi tiho, spremno na skok. No], neobja[njiva, koja ra\a snove, koja ra\a nemogu]e. @ivot.

"Majko, je li raj mesto gde ]u oti]i kada umrem?" upita dete pokazuju][i no]no nebo.

"Da, oti]i ]e[ negde iznad oblaka."

"Je li to istina, teta Felismina?"

"Da, draga, kada umre[ oti]i ]e[ tamo gde veruje[ da ]e[ oti]i."

"Onda ]u se vinuti kao zvezda!" Dete je to uzviknulo sa uverenjem, ska]u]i i [ire]i ruke, sa odlu~nim nebeskim pogledom u o~ima.

"Vinu]e[ se."

"A gde ]e[ ti oti]i?"

"Ah, draga moja, ja ]u ostati. Zavu]i ]u se ispod zemlje i polako ]u izrasti kao suncokret, ~ekaju]i da mi p~ele zagolicaju latice."

"Gde ]e[ ti oti]i,majko?"

@ena uzdahnu, pomeri se na nestabilnom panju.

"Oti]i ]u tamo gde bi Bog ka`e da odem."

Podignutih glava, `ene su piljile u nebo pro[arano svetlim ta~kama. Laki povetarac je pomerao plamenove. Majka pomeri panj da bi izbegla dim, ali on ju je svugde pratio. Nedaleko od njih, vuk zaurla u pravcu mese~evog srpa. Panj glasno za[i[ta u vatri. U`urbana svetlost prese~e nebo.

"{ta je to?" upita dete.

"Zvezda padalica. Ponekad zvezdama dosadi da budu zvezde i vrate se na zemlju da postanu deca, svici, sove." Dok je Felismina govorila, [aka joj prolete kroz vazduh i zatvori se. Dr`ala je stisnutu [aku u krilu kao neku tajnu. "Pogodite [ta imam u ruci?"

"Ja znam, ja znam", viknu dete, sko~i s panja i zapljeska. Okrenula se prema majci. "Pogledaj, uhvatila je zvezdu padalicu."

Majka se popustljivo nasmeja.

Dete ~u~nu pored Felismine, nagnuv[i blistavo lice nad Felisminine savijene prste.

Felismina otvori prste, jedan po jedan, i na njenom dlanu se ukaza treperava nepokretna zvezda. Podi`e ruku i baci zvezdu u vazduh. Zvezda nije uzletela u visinu. Umesto toga, kru`ila je oko njih kao mesec koji opisuje divan kru`ni ples. Dete spusti glavu na stisnute [ake i zadivljeno se zagleda u taj ples. Ubrzo su `ene bile okru`ene zvezdanim sazve`\ima.

@ena usta.

"Moramo da idemo. Bilo je dosta."
"Ali, meni se ovde dopada. Na[a ku]a je predaleko da bismo se sada vratili."

Majka pogleda u zaslepljuju]i mrak, potom u vatru. Polako je sela na svoje mesto, nastavljaju]i da rasteruje dim ispred lica svojim verskim pamfletom.

S engleskog preveo

David Albahari